Sensometria, tekst Nikola Šuica

S E N S O M E T R I A

 

Sanja Tomašević ~ Vanja Perović ~ Biljana Popović: Skulpture

Tada bi mi se činilo da su svi trenuci našeg života

sakupljeni u jednom prostoru, kao da događaji iz

budućnosti već postoje i samo čekaju da se konačno

nađemo u njima, kao što se, prihvativši neki poziv,

u određeni sat  nađemo u određenoj kući.

V.G. Zebald

 

Zajednička umetnička izložba, po prirodi posla sakupljanje na jednom mestu, najčešće sabira odranije ispoljene energije. 

I pored cilja pokazivanja u javnosti, odavanje spontanosti u takvom zajedništvu nije jedino vezivno svojstvo skulptura Vanje Perović, Sanje Tomašević i Biljane Popović. Zajednički imenitelj njihovih dela u terakoti je i autorsko zaustavljeno vreme u  prirodnom materijalu raznorodnih dimenzija; sakupljen on približuje razvojnost izložbene celine iz vlastitih prostora svojevrsnog umetničkog stanovanja.

 

Opšte uzev, dostojanstvo skulpture nastale od pečene zemlje kroz iskustva izrade, društvenih razloga i postavljanja ima svoju posledičnu putanju. Dostojanstvenost takvog rada i slobode je dinamizovana, i time u otklonu od  ekspanzivnih potencijala meteža savremene kulture. Kroz prenos izmedju odživljenog iskustva i ispoljene trodimenzionalnosti pa bilo skulpture, objekta i arhitekture nastaje paradoks čulnog traganja u fizičkom svetu civilizacije. Lokacije za stvoreno delo, njihovo postavljanje i pobudjivanje javne pažnje osvajaju relacione i vrlo lične afere, izvedene same za sebe sa dejstvom koje izbiva ili ne proističe iz datog okružujućeg života i okolnosti. Prostorni izvodi takvih tvorevina emituju sledeće: skulptura po sopstvenoj izolovanosti odaje ili malenu privatnost, izbiva iz statusa relikvije, kao i što  naglašava memorisanje ličnosti i dogadjaja. U svim zamislivim materijalima i neverovatnim kombinovanjima i savremena umetnost novog milenijuma pokatkad upućuje na sopstvene snage i izazove okrenute ka  samosvesti izrade. Dosegnuti su, a u prirodnosti materijala terakote učestalije i tragovi kosmičke ili božanske energije iskazujući razvojnost unutarnjeg stvaralačkog poniranja. Vajarska formula o prisustvu, proživljenom iskustvu i odgovornosti ispoljenoj u datim vremenima kroz antropometrijske principe zajedništva otvara predstavu arhetipa, dimenzije i razmere, primordijalnih otkrića, a jednako i ekvilibrijuma vajarske statike. Otud takva strujanja iskazuju neophodnu realizaciju nerazrešivog paradoksa stalnog protoka vremena.

 

Talasna veza

 U svim odlikama horizontalno razmeštene i bojene celine plamičci ili suprotno njima, minijaturizovani ‘hokusaijevski’ talasi koje postavlja Vanja Perović sastojci su sugerisanog polazišta ambijentalnog doživljaja prirodne energije. Jer ili u tim terakota polihromijama, u dubini plavetnila ili gotovo ilustrativnoj vrelini opake crvene boje izduženog plamena, forme koje se pružaju s gravitacione pozicije su dinamizovana praćenja vidljivih sila izmičuće logike. Postoji u tim razmeštajima sakupljenih i približenih malenih deleova nešto od tradicije pravljenja makete ili organizovanja nastambe, ma koliko se energije praelemenata vatre i vode pokazuje dovršenost nezamenljivog prvobitnog stvaranja. Ovi izvori u naglašenoj raznolikosti blizine i približavanja su i odgovarajući izvodi prirode materijanosti oblikovnog principa skulpture, pokazujući se u svojim tragovima u poretku približavanja, udaljenja, učestalosti i svoje prirodne materijalne snage same senke koji maleni delovi u svojim repeticijama izazivaju.

Mostovi materije i zemljanog zgušnjavanja, gde se i vatre i talasi neimenovane fosilizovane vajarske materije sugerisano oživljuju zbiva ne toliko u galerijskoj ili kakvoj drugoj podeli, čak i  eksterijerskom pružanju, već u svom mentalnom nacrtu, u stvaralačkoj projekciji, zahvatu i razmeštaju življenja.  Dejstvu ovih polazišnih dvojnosti ili sličnih vrsta gomilanja, doprinosi i  autorski video koji baš sa stanovišta životvornosti energije ponavlja  ritmizovanje samih oblika u animiranom crtežu. Univerzalna čitljivost takve vajarske koncepcije, medjutim odvaja se od očekivanih uopštavanja. Registar izvesne ‘vulkanske’ pozadine, pa čak i ekspresija oblikovanja iskrsavaju ne samo kao združeni aspekti jednog načina mišljenja, već i kao struktura za metaforičku transmisiju. Ono što je u vreme konceptualne umetnosti po teoretičarki Rosalind E. Krauss bilo pojmljivo kao ‘prošireno polje skulpture’, zadobilo je svoju ekspresivnu potresnost i povratak granice s fantazmagoričnim prisustvom koje je, poput reke ponornice, zapravo trajalo kroz sve etape moderne umetnosti. U stilizovanim, izazovnim i biomorfnim potencijalom slična razigrana poniranja radila je vajarka Louise Bourgeois, gde se vlastita afera emocionalnog pribežišta i čežnje otkriva kao  nova teritorija gde je polazište praelementa samo prvi doživljajni sloj.

 

Opažajni zahvat

 

Izvedeni naslovi isto tako višeslojno prostranih skulptura Sanje Tomašević ‘Everywhere and Nowhere’ i uopšte njenih zahvata u terakoti naslovljenih ‘Geografija nepostojećeg prostora’ u logičkoj preciznosti ne kriju virtuozne domašaje. Iskustvo minuciozne mere i sazdanosti, postavlja se kao onaj prag neiscrpnog estetizovanja same prirode matrijala. Maleni delovi i ta isto tako konstruktivna formula naglašeno podvlači formirano mišljenje. Ove umetnicine ‘teritorijalne  pretenzije’ izgledaju kao  oblasti osmotrene izdaleka, i pejzaži s kojih je stvarna realnost, ma koliko vidljiva i okružujuća prerasla u fizički novootkrivenu teritoriju. Alegorija  takve vajarske materijalnosti se odražava kao zastrašujući intenzitet terenskog pružanja i spektralnost fizičkog postojanja. Izražajna forma prostornog razgraničenja naslovljenog, gotovo po poslovici ‘Svugde i nigde’ u samoj prirodi materijalnosti je i mnemonička dubina, posredujući dubine i prolaza  geologije zemljanih uzoraka, terena i sličnih asocijativnih dimenzija izohipsi, visina i preseka urezanih kao odlomak ili kao uzorak  nepoznatog pružanja, teksture i intenziteta. ‘Reciklirana sećanja’ druga stvarnosna dimenzija njenih pristupa u skulptorsko – reljefnom rasponu friza postupak je koji transport kroz vreme i iskustvo pokazuje kao džinovski dijagram ili dnevnik senzacija.

Elementi nanizanih rastresitosti tih primera  postavlja se kao sačuvano pamćenje o kretanju, detaljima, spomeničkoj ili intimnoj putanji kretanja kroz vreme. Nastao je senzibilni registar trodimenzionalnog dela kao memorijalizacije iskustava čulne energije, brzine i promenljivosti.Tajanstvena lakoća kojom uspeva da ostvari uzlet visina i dubine u asociranim ciglenim otvorima nalik je ekspediciji s koje je dopremljen model istinske stvarnosti i to u arhetipu podsvesne predstave, ali i dinamike odnosa.

U istoriji ovakve optikocentrične perspektive okrenut je i karakter shvatanja terena, topografije i metafizičke krajine. Takva otvorena struktura  odaje izvesno opit onoga što je i snašlo tranzicionu kulturu gde se magična fascinacija uspostavlja posle iskustava propasti, zebnje, rezignacije i post-istorije.   

u svojim podnim razmeštajima grupisanih skulptura, tereni razmeštaja koje sadrže dimenzije razmaknutih visina i prisustva dela ‘Svugde i nigde’ naglašava SE  igrA  stvaralačke svesti koja je izrazit primer ekstenzivnog kretanja i intenziteta koji vajarski i u modelu, konstatuju i stvaraju  arhitekturu tela i pogleda.  Daleko od ognjenih diluvijalnosti i mekoće terena, a sve prema viziji mentalnog terenskog pregleda, gde visine, dimenzije i unutrašnjosti odaju elegantno vizuelno jedinstvo ideje rizične dinamičke ravnoteže.

Konstantno kretanje unutar raspona i strukture svakog od dela  i Vanje Perović i Sanje Tomašević, približeno je s druge strane u ontološkim zaokretima figura i karakternih stanja u delikatnoj polihromiji terakota tela koje je načinila Biljana Popović.

 

Bravura na licu bola

Tipični svadbeni snovi i halucinantna bačenost u moduse drevnog očekivanja, zagrobnog efekta ili opstajanja u etrurskim primerima i polihromijama ulaze u zabavnu identifikaciju. Figure u  svojim paradnim fotografskim zaustavljenostima umesto sveopšte prevlasti iskazuju izvesnu medijsku utisnutost našeg doba, besprimernu urušenost moguće fotografičnosti ljudskog tela u svečanom poziranju ili spontanom stanju sopstvenog privatnog vremena, Ona nije skrivena od pravca duševnih trauma, ali i principa neskrivenih zadovoljstava u tumačenjima doktora Frojda.

Pojmovi dodira i izmene materije jednako su i sistemski pravci predstavljanja prostora tog mnogoljudnog sveta specifične samotnosti samopreispitivanja moguće društvenih, ali prevashodno  bioloških uloga.

Biljana Popović stvorila je telesne somatske volumene najrazličitijih dimenzija, bilo da se radi o najučestalijim primerima skulpture žene u raznolikim fazama emotivnih stanja i životne dobi, od biologizma zaslepljujućih ideala mladosti, adolescenstva i neodredljivosti prirodnog telesnog rasta. Sazdane u asocijativnoj spontanosti, terakote u pojedinim delovima i čak i horizontalnim pružanjima  su karakteri u trci kretanja izmenljivosti biološkog i zemaljskog vremena.

Njene ‘Gimnazijalke’, ‘Mlada i mladoženja’ ili taj večiti antropomorfni trag telesnog iskustva i različitih stadijuma kao što su ‘Neveste’ doslovno potresa povezanost čulne ekspresije. Izvesni trag arhaičnog, etrurskog  i svedenog ornamentskog traga, sabijen je  kao specifičan i spontan način organizovanja stilizovane antropometrije ali i humornih odstupanja od telesnih pravila. Postoji izvesna fotografska zaustavljenost zahvaćenih likova u raznorodnim položajima ispečene i obojene površine i beličastog prekrivača  njihovih spomeničkih poziranja i karakterizacija izmaknutih od konvencije.Ostvarenje hijerarhija modela i uloga realnog života ne samo kao hronika  želje već i trijumfa individualnih stanja nad sveopštim strahovima.

 

Glinena praosnova oblikovanja i konstruisanja pokazuje poigravanje sa stereotipima, i ujedno senzualnu avanturu stvaranja. Skromnost terakote ne ometa složenost opstanaka, te se ispoljava kao odražavanje oneobičenog krajolika ili pokretljive energije (Sanja Tomašević, Vanja Perović), a jednako i antropometrijske zatvorenosti (Biljana Popović). Impulsivni dokazi da se u dimenzijama sveta u kome smo lako usvajaju poredjenja i identifikacije koje se neretko  pronose i u umetnost. S druge strane, u ambijentu  umetničkog zajedništva skulptura tri autorke nudi se nepredvidljivost  saznanja, dok se istovremeno odvija i zanosno bekstvo.

 

Nikola Šuica