Snežana Perović

Rođena je 1966. u Sarajevu. Diplomirala je na Akademiji likovnih umetnosti u Sarajevu u klasi profesora Alije Kučukalića. Upisala je na istoj Akademiji i postdiplomske studije. Izlagala je na više kolektivnih i samostalnih izložbi.

Skulptura za nju predstavlja polje živopisnog dijaloga, gotovo karikaturalnog predstavljanja ljudskih karaktera i naravi, događanja i običaja u kojima prepoznajemo oštru sociološku notu i jak kritičarski duh, posebno kada se radovi posmatraju kao celina.

“Osećam da sam iskonski vezana za glinu. Pa i Tvorac sveta, po Bibliji je čoveka napravio od blata. I ja pravim neke nove, svoje, lepe svetove.
O projektu Moja ulica: Praveći skulpture običnih, malih ljudi, vajarskim jezikom ispitujem svet oko sebe i svoju ljubav prema njemu. Ja sam ustvari veliki čovekoljubac, i sve što radim, radim, radim iz ljubavi prema ljudima. A ova “Moja ulica” nije vezana za određeno podneblje. Ona može biti ulica u Kikindi, ili pak u Njujorku, a može biti i baš ona u Sarajevu u kojoj stanujem Trg međunarodnog prijateljstva… Skulpturama zaljubljenih parova, radnika, slučajnih prolaznika, pijanica koji spavaju na klupi u parku, dece, staraca, pokušavam da ih sa svim njihovima manama i vrlinama prikažem iz jednog toplog ugla, tako da im posmatrač ne zameri što su takvi, kakvi jesu. U čoveku je ipak mnogo više lepog nego ružnog.
Postoji jedna stara nauka fiziognomika, koja po crtama lica, kretanjima, građi i držanju tela zaključuje o osobinama ljudi. Koristim saznanja te nauke, a i svoja lična iskustva i tako dolazim do svojih skulptura. Ovo što radim je na neki način demokratizacija umetnosti. Praktično, pokušavam da jednostavnijim simbolima, ali na način koji ne umanjuje umetički nivo skulpture, kažem velike stvari, najveća stvar je upravo taj, u svemiru mali čovek. U vremenu kada mnogi, nažalost, razgrađuju i zgrade i ljudske duše, vi gradite upravo jednu toplu kuću u koju će se useliti mnogo ljudi. Ispred kuće se igraju deca, sede starci, a kroz otvore u zidu moći ćemo da zavirimo i u njenu unutrašnjost, u njenu intimu…Čovek je po prirodi znatiželjan. Pa hajde da onima koji budu gledali moju skulpturu omogućimo da uđu u nečiju intimu. Možda će se neko razočarati kad u kući ne bude video ništa spektakularno. U spavaćoj sobi dvoje vode ljubav, u kupatilu tip sedi na klozetskoj šolji, u dnevnoj sobi drugi jedan tip zadrigao i zaražen televizijom..Dakle, u ovoj mojoj kući u “Mojoj ulici” žive slični ljudi kao i u tvojoj. Moja ulica može biti i jeste i tvoja ulica, kao što je i tvoja moja. Iznad ove skulpture visiće jedno veliko svetlo. Svetlo koje nas sve obasjava. U ovome što sam sada rekla treba tražiti osnovnu simboliku i poruku ove moje skulpture.
Kao kuća veliki kvadar okićen je figurama: jedan piše poruke po zidovima, drugi meditira, žena prostire oprano rublje, moler farba zid, uličarka čeka mušteriju, prozor ukrašen cvećem… iznutra debeljko jede opušten pred televizorom, naučnik zagnjurio glavu u tovar knjiga, neko se obraća Bogu, žena se u kupatilu tušira. Svako čini nešto primereno domu – ako ga ima.”